SILA I PRETNJA KOD PORESKE UTAJE – kao osnov isključenja krivične odgovornosti

Jedno od pitanja koje je celishodno raspraviti jeste pitanje da li sila i pretnja mogu isključiti postojanje krivičnog dela poreske utaje, odnosno da li mogu uticati na ublažavanje kazne za ovo krivično delo. Generalno, apsolutna, odnosno neodoljiva sila, u skladu sa članom 21. Krivičnog zakonika, isključuje postojanje bilo kog krivičnog dela. Prema odredbama istog člana, kompulzivna sila, odnosno sila koja je manjeg intenziteta od apsolutne, pa samim tim nije neodoljiva, može uticati na blaže kažnjavanje.

S obzirom na to da postojanje apsolutne sile i pretnje potpuno isključuje postojanje krivičnog dela, ovo pitanje je racionalnije svesti samo na uticaj kompulzivne sile na krivicu kod krivičnog dela poreske utaje. Drugim rečima, dilema je da li se neko lice upotrebom sile i pretnje može prinuditi na izvršenje krivičnog dela poreske utaje. Upravo se tu nalaze određene specifičnosti ovog krivičnog dela. Potrebno je imati u vidu nekoliko momenata. Prvi je da se krivično delo poreske utaje može učiniti samo sa umišljajem, i to direktnim. Kako se uticajem kompulzivne sile, upotrebom sile ili pretnje relativno lako može dovesti u pitanje postojanje direktnog umišljaja, to kod utaje poreza prisustvo kompulzivne sile može imati za posledicu ne samo mogućnost blažeg kažnjavanja već se može otvoriti i pitanje postojanja tog krivičnog dela preko isključenja krivice.

Međutim, ovde je stvar mnogo složenija nego što se u prvi mah čini, upravo zbog određenih specifičnosti koje poresku utaju čine bitno drugačijom od drugih krivičnih dela pa i krivičnih dela protiv privrede i službene dužnosti.

Jedini racionalni motiv da učini poresku utaju ima poreski obveznik ili odgovorno lice kod poreskog obveznika, jer zapravo on izbegava poresku obavezu. Ovde se ne zanemaruje da izvršioci ovog krivičnog dela mogu biti i druga lica, ali je to jednostavnije pitanje. Kada bi se prihvatilo da neko lice, koje prema izvršiocu poreske utaje primenjuje silu i pretnju, ima motiv da baš taj poreski obveznik izvrši to krivično delo, a to, iako nije evidentirano u sudskoj praksi, ipak postoji, onda je nužno sagledati ne samo otpor prinuđenog, koji ne mora ni da postoji, već intenzitet i karakter sile, odnosno prinude koja može biti toliko ozbiljna da bilo kakav otpor čini potpuno neracionalnim.

Procena ozbiljnosti pretnje uvek je subjektivni osećaj onog kome je pretnja upućena i tu je teško uspostaviti čak i okvirne objektivne kriterijume. Primeri koji ovo potvrđuju još su daleko od sudske prakse, ali uprkos tome nisu tako retki. U policijskoj fazi otkrivanja poreske utaje može se dogoditi da lice, koje je u nekom preduzeću odgovorno za plaćanje poreza, objasni i prizna izvršenje tog krivičnog dela i čak ponudi dokaze koji to potkrepljuju, ali da istovremeno ne da nikakve podatke o tome ko kontroliše preduzeće u kome je on odgovorno lice i gde je novac od često milionskih poreskih utaja. Šta je suština ovakvih primera? Događa se da pripadnici kriminalnih grupa koje se bave ozbiljnim kriminalom pronađu lice iz kriminalnog miljea, na čije ime registruju preduzeće. Preko takvog preduzeća se obavlja obiman promet dobara i usluga pod kontrolom pripadnika grupe bez plaćanja poreskih obaveza. Tokom takvog poslovanja pomenutom licu pripadnici grupe ozbiljno prete da svu odgovornost za utaju poreza preuzme na sebe, pri čemu sav novac od utaje poreza zadržavaju za sebe. Navedeno lice, koje je formalni direktor takvog preduzeća, kao protivuslugu dobija simbolične iznose novca koji pokrivaju samo njegove egzistencijalne troškove.

Iako jednostavno objašnjivo, ovakvo činjenično stanje veoma je teško dokazati s obzirom na to da traži saradnju lica prema kome se preduzima prinuda. Takva saradnja po pravilu izostaje, što govori u prilog stepenu prinude, odnosno ozbiljnosti pretnji i nakon izvršenja krivičnog dela.

Prinuda koja se primenjuje kod izloženih primera po pravilu sadrži ozbiljnu pretnju, kojom se stavlja u izgled konkretna opasnost po život i telo, ali nije takvog intenziteta da kod izvršioca isključuje mogućnost donošenja odluke. Bez obzira na to, ovde čak ima osnova za razmišljanje da je izvršilac ovakve poreske utaje ono lice koje je primenilo prinudu, imajući u vidu ostale okolnosti koje prate izvršenje takve poreske utaje (preduzeće preko kog se vrši utaja pod potpunom je kontrolom lica koja primenjuju prinudu, a ne pod kontrolom formalno odgovornog lica i sl.). Ovakvo razmišljanje nema uporišta u zakonskom rešenju prema kome takva mogućnost postoji samo kod apsolutne sile i pretnje.

S obzirom na pravnu prirodu poreske utaje, kompulzivna sila kod ovog krivičnog dela ne može biti jednokratna već mora trajati onoliko dugo koliko i radnja izvršenja. Moguće je da u određenim okolnostima kompulzivna sila bude usmerena ne na poresku utaju, već na neku drugu radnju koja samo za posledicu ima poresku utaju. Izvršilac koji izvrši takvu radnju usled dejstva sile ili pretnje, npr. isplatu bez plaćanja poreza, a da potom, nakon prestanka dejstva sile ili pretnje, iako je imao mogućnost, ipak ne izmiri poresku obavezu, ne može se pozivati na uticaj kompulzivne sile niti ona ima uticaja na vinost ovakvog izvršioca.

Upravo iz navedenih razloga pravilno je postupio Opštinski sud u Leskovcu kada je okrivljenog R. S. oglasio krivim, ne prihvatajući njegovu odbranu da je krivično delo poreske utaje izvršio pod pritiskom kome je bio izložen. Navedeni sud, presudom K br. 36/07, oglasio je krivim R. S., stečajnog upravnika u preduzeću „P“ iz Leskovca, zato što je, između ostalog, isplatio zaostale zarade bez saglasnosti stečajnog sudije a da pri tom nije podneo poresku prijavu niti obračunao i uplatio poreze i doprinose na tako ispaćena sredstva. U svojoj odbrani okrivljeni nije osporio da je dozvolio da se na ovaj način izvrši isplata, ali je naveo da je sve to uradio pod pritiskom radnika. U svoj odbrani okrivljeni dalje navodi a svedoci potvrđuju:

„Radnici su formirali Inicijativni odbor, svi su vršili pritisak na njega i nisu mu dozvolili da izađe iz kancelarije dok im ne bude isplaćena zarada bez poreza i doprinosa. Na čelu tog odbora bio je svedok M. A. Znajući da je zahtev nezakonit, on (svedok) je pozvao stečajnog upravnika i on je objašnjavao radnicima da takva isplata nije zakonita. Nije ni on dao saglasnost za isplatu ali je i pored toga, pošto je vršen fizički pritisak na njega, ni policija nije htela da mu pomogne, okrivljeni R. S. potpisao da se ova isplata izvrši.“

Sud nije prihvatio navode odbrane i svedoka obrazlažući to na sledeći način:

„Sud nije mogao da prihvati deo njegove odbrane da je to uradio isključivo pod pritiskom radnika, s obzirom na to da je ovakva isplata izvršena u dva navrata te je okrivljeni imao mogućnost da angažuje ovlašćene organe da ga zaštite ili da putem pisanog obaveštenja obavesti one koji su ga postavili na mesto stečajnog upravnika da se vrši pritisak na njega da nezakonito postupa, on to nije uradio te se ovaj deo njegove odbrane smatra usmerenim na izbegavanje krivične odgovornosti.“